moj najbolji prijatelj

Moj najbolji prijatelj se zove M. Prijatelji smo već dvadeset godina i nijednom me nije izneverio. Sprijateljili smo se tako što je zbog mene uradio stvar koju nisu hteli da mi učine rođeni brat i otac. Tada smo se površno poznavali i da ja nisam bio pijan kao klen a da on nije rođen da ćuti i sluša, nikad mu ne bih ni pričao o mom problemu. Posle toga sam odlučio da živim na drugi način, ali sam i pored toga još mnogo puta upadao u govna iz kojih me moj prijatelj vadio i nikad me nije prekoreo što radim takve stvari. Zauzvrat na njegovu dobrotu ja sam ga obožavao i to sam mu govorio, a to je jedna od stvari koje njega strašno izbacuju iz takta. Ne voli da mu se kaže da je dobar ili najbolji. Skoro da više voli kad mu kažu da je loš. Takav je, sav nekako na svoju ruku. Ali ima dušu kakvu kod nikoga nikad nisam našao. Pre nekolko godina sam uvideo da takav način mog života vodi u propast i iskoristio sam priliku da počnem da živim i da radim pod drugim okolnostima i na drugom mestu. Mislio sam da je najnormalnije da najboljem prijatelju ponekad poklonim nešto lepo, tad kad sam počeo dobro da zarađujem i da živim pristojno. Međutim on je tražio da na svemu što kupim ostavim cenu, i da on proceni da li sam se istrošio. Ako bi zaključio da jesam, nije hteo da uzme poklon, pa sam ili davao drugima ili vraćao u prodavnicu za neku drugu stvar u zamenu. Jednom sam i ja izgubio živce i bacio to što sam mu kupio na beton i prslo je u paramparčad, našta se on nasmejao i rekao da će mi to biti nauk za ubuduće. Moj najbolji prijatelj se svađa na neobičan način. Kad mu je nešto važno, ne prekida svađu ni tri dana, dok ne istera stvar na čistac. A kad ga boli dupe on kaže “Sve je u redu zaista” i nasmeši se levim krajem usta. Nisam kukavica ali kad to od njega čujem, da je zaista sve u redu, presečem se prekopola. Moj prijatelj vrlo malo ljudskih osobina osuđuje, zašta sam ja najbolji primer. Ali ne oprašta kad ga lažu. To svi koji ga poznaju znaju, pa opet ponekad pokušaju da mu proture muda za bubrege. Tad on nabaci levi osmeh i kaže da je zaista sve u redu. Samo tad i nikad više to ne pomene. Ni laž ni toga koji je lagao. Sve ovo pričam dok me drma temeratura i sad kad čitam ovo do sad, izgleda kao da sam u petom osnovne. Što ponekad izgleda i kad su ozbiljnije stvari od posta u igri. Moj prijatelj mi je telefonirao dva puta od jutros i poslao mi ne znam ni ja koliko SMS-ova sa savetima šta da uradim sa temperaturom. Prošle godine sam imao ozbiljnijih problema sa plućima i on se od tada brine kad god se nakašljem. Moj prijatelj živi daleko odavde, ali meni često izgleda da sedi ovde sa mnom i gleda me i ćuti i želi mi dobro. Verovatno preterujem kad kažem da je moj prijatelj jedini anđeo koga sam lično upoznao, ali ja tako mislim. Nekad mi je stravično žao što mi ne priča o svojim strahovima ili problemima, ali onda se prisetim da je takav i da tu ja ništa ne mogu. Kad mu se na lice navuče tamna senka i kad satima bude zagledan u neku tačku znam da mu je mnogo teško, ali ništa ne pitam. Sedim pored njega i ćutimo. Nadam se da ću uskoro moći da mu češće pravim društvo dok ćuti. Najsrećniji bih bio da se uvek smeje. Niko se ne smeje zarazno kao on. Od sveg svog ogromnog srca. Verujem da moj prijatelj zna koliko ga volim i da mi ništa za njega nije teško da učinim, ako bi tražio. Sad su mi se zamaglile oči od temperature pa ću završiti.

Moj prijatelj ne zove se Atajlo nego M.